kafka

kafka

O blogu

Ima li nekog pisca koji je fascinantniji od Kafke?

DVORAC - PRVA GLAVA

ZAMAKPosted by mathias Sat, May 29, 2010 23:11:40

Prevod je takođe Predraga Milojevića (kroatiziran)

Glava prva

Bilo je kasno navečer kad je K. stigao. Selo je ležalo u dubokom snijegu. Od brijega na kojem se nalazi dvorac nije se ništa vidjelo; bio je obavijen maglom i tminom, i ni najmanji tračak svjetlosti nije odavao veliki dvorac. K. je dugo stajao na drvenom mostu koji s druma vodi u selo i gledao uvis u prividnu prazninu.

Onda je pošao tražiti prenoćište. U gostionici su još bili bud¬ni. Istina, gostioničar nije imao sobu za izdavanje, ali, u najvećoj mjeri iznenađen i zbunjen posjetom kasnoga gosta, htio je pustiti K. da spava u samoj gostionici, na slamarici. K. se složio. Neko¬liko je seljaka još pilo pivo, ali on nije htio ni s kim razgovarati, sam je s tavana donio slamaricu i legao u blizini peći. Bilo je toplo, seljaci su bili mirni, on ih je još neko vrijeme umornim očima ispitivački promatrao, a onda je zaspao.

Ali ga probudiše već poslije kratkog vremena. Pokraj njega su stajali gostioničar i neki mladić, odjeven gradski, s licem kao u glumca, sitnih očiju i gustih obrva. I seljaci su još bili tu; neki su okrenuli stolice da bi bolje vidjeli i čuli. Mladić se vrlo pristojno ispriča K. što ga je probudio, predstavi mu se kao sin upravitelja dvorca i onda reče: »Ovo selo je vlasništvo dvorca; tko ovdje stanuje ili noći, u izvjesnom smislu stanuje, odnosno noći, u dvorcu. A to nitko ne smije bez grofove dozvole. Međutim, vi tu dozvolu nemate, ili je barem niste pokazali.«

K. se bijaše napola pridignuo, zabacio kosu i, gledajući ljude odozdo, reče: »U kakvo sam to selo zalutao? Zar ovdje postoji dvorac?«

»Postoji, svakako«, odgovori mladić polako, dok su neki vrtje¬li glavom zbog postavljenog pitanja, »dvorac grofa Westwesta.«

»I za prenoćište treba imati dozvolu?« pitao je K., kao da se htio uvjeriti da nije sanjao što je prethodno čuo.

»Dozvolu treba imati«, glasio je odgovor, a bilo je prilično podrugivanja na račun K. kad mladić raširenih ruku upita gostioničara i goste: »Ili se, valjda, ne mora imati dozvola?«

»Onda moram nabaviti dozvolu«, reče K. zijevajući i podiže

pokrivač kao da želi ustati.

»Da, ali od koga?« upita mladić.

»Od gospodina grofa«, reče K. »ne preostaje mi ništa drugo.«

»Sada, u pola noći, tražiti dozvolu od gospodina grofa!« uzviknu mladić i ustuknu jedan korak.

»Zar to nije moguće?« upita K. ravnodušno. »Zašto ste me onda budili?«

Mladića obuze bijes. »To je mangupsko ponašanje!« uzviknu on. »Zahtijevam da se poštuje grofovska vlast. Probudio sam vas zato da vas obavijestim da morate odmah napustiti grofoviju.«

»Dosta gluposti«, reče K. upadljivo tiho, ispruži se i navuče , pokrivač preko sebe. »Vi ste, mladi čovječe, malo pretjerali i mi ćemo sutra još razgovarati o vašem ponašanju. Gostioničar i ova gospoda su mi svjedoci, ako mi svjedoci uopće trebaju. Inače, primite na znanje da sam ja zemljomjer kojeg je grof pozvao. Moji pomoćnici s aparatima stići će sutra kolima. Nisam htio propustiti priliku za pješačenje po snijegu, ali sam, na žalost, , nekoliko puta zalutao i skretao s puta, pa sam zato stigao tako kasno. Da je sada kasno da se prijavim u dvorac znao sam i sam, bez vaše pouke. Zato sam i pristao ovdje prenoćiti, u čemu ste me vi — blago rečeno — neljubazno omeli. S tim sam završio svoje izlaganje. Laku noć, gospodo.« I K. se okrene prema peći.

Još je čuo kako se iza njegovih leda s ustručavanjem pitaju: »Zemljomjer?«, a onda nastupi opća tišina. Ali mladić se brzo pribra i glasom koji je bio dovoljno prigušen da bi izgledalo kao da je to iz obzira prema zaspalom K., i dovoljno glasan da ga ovaj ne prečuje, reče gostioničaru: »Pitat ću telefonski«. Što, ova seoska gostionica ima i telefon? Baš je sve savršeno uređeno! U pojedinostima to je iznenadilo K., ali, uzevši u cjelini, to je i očekivao. Pokaže se da je telefon bio gotovo iznad njegove glave, što on onako pospan nije ni primijetio. Ako je već mladić morao telefonirati, onda ni uz najbolju volju to nije mogao učiniti a da mu ne omete san. U pitanju je bilo samo hoće li mu K. dopustiti telefoniranje ili ne, a on je odlučio dopustiti. Ali tada, naravno, nije više imalo smisla glumiti da spava, i on se okrene i opruzi na leda. Vidio je seljake kako se, začuđeni, pribijaju jedan uz drugog i došaptavaju — dolazak zemljomjera nije bio nevažan događaj. Vrata na kuhinji bila su otvorena i sav otvor ispunjavala je krupna prilika gostioničarke koja je ondje stajala. Gostioničar joj se na prstima približi da je obavijesti. A onda poče telefonski razgovor. Upravitelj je spavao, ali podupravitelj, odnosno jedan od podupravitelja, neki gospodin Fritz, bio je tu. Mladić, koji se predstavi kao Schwarzer, ispriča da je našao K., čovjeka tridesetih godina, prilično odrpanog, kako mirno spava na slamarici, s malenom torbom kao uzglavljem i jednim čvornatim štapom nedaleko od sebe. To je njemu, naravno, bilo sumnjivo, i kako je gostioničar očigledno zanemario svoju dužnost, to je njegova, Schwarzerova dužnost, bila da stvar temeljito ispita. Buđenje, saslušavanje, prijetnju po dužnosti protjerivanjem iz grofovije, sve je to K. vrlo neljubazno primio, kako se na kraju pokazalo, a možda i s pravom, jer on tvrdi da je zemljomjer kojeg je grof pozvao. Naravno, dužnost je u najmanju ruku formalno provjeriti tvrdnju, i Schwarzer zato moli gospodina Fritza da se u glavnom uredu raspita očekuje li se doista takav zemljomjer i da mu se odgovor odmah telefonski priopći.

Onda je nastala tišina: ondje je Fritz primao obavijesti, a ovdje se čekao odgovor. K. ostade ležeći, nijednom se ne okrene, izgledalo je da nije nimalo radoznao, i gledao je preda se. Schwarzerov govor, mješavina zajedljivosti i obazrivosti, dade mu predstavu o izvjesnom diplomatskom obrazovanju koje u dvorcu u priličnoj mjeri imaju i mali ljudi kao Schwarzer. A bili su ondje i marljivi: glavni ured ima noćnu službu. I, očito, dao je brzo odgovor, jer Fritz je već zvonio. Istina, izgledalo je da je njegov izvještaj vrlo kratak, jer Schwarzer odmah bijesno baci slušalicu: »Jesam li ja kazao!« uzviknu on. »Kakav zemljomjer! Obična lažljiva skitnica, a vjerojatno i nešto gore!« K. pomisli da će sad svi navaliti na nj, Schwarzer, seljaci, gostioničar i gostioničarka, svi. Da bi izbjegao barem prvi nalet, on se sav zavuče ispod pokrivača. Međutim, telefon još jednom zazvoni i, kako se K. učini, ovaj put posebno glasno. On polako izvuče glavu ispod pokrivača. Iako nimalo nije bilo vjerojatno da je opet u pitanju K., svi zašute i Schwarzer se vrati aparatu. On sasluša podužu obavijest i onda reče polako: »Dakle, pogreška? To mi je zaista neugodno. Šef ureda osobno telefonira. Čudno, čudno. Kako da to objasnim gospodinu zemljomjeru?«

K. posluša. Dakle, dvorac ga je imenovao zemljomjerom. To je za njega s jedne strane bilo nepovoljno, jer se pokazalo da u dvorcu znaju o njemu sve što je potrebno, da je odnos snaga odmjeren i da je borba prihvaćena s osmijehom. Ali s druge strane, to je bilo povoljno jer je, po njegovu mišljenju, pružala dokaz daje bio podcijenjen, a da će imati više slobode nego što je smio očekivati. Međutim, prevarili su se ako vjeruju da će ga tim doista promućurnim priznanjem njegova profesionalnog statusa stalno držati u strahu. To ga je samo malo žacnulo, i to je sve.

K. odmahnu rukom Schvvarzeru koji mu se bojažljivo približavao, odbi i ponudu da prijeđe u gostioničarevu sobu, uze samo od gostioničara nekakav napitak za spavanje, a od njegove žene umivaonik sa sapunom i ručnikom; što se tiče gostionice, nije morao čak ni tražiti da se ona isprazni, jer svi navališe na , vrata, okrećući glave od njega da ih ujutro ne bi prepoznao. ; Lampa bi ugašena i oko njega napokon zavlada mir. Spavao je j; čvrsto sve do jutra, samo jednom ili dvaput lako uznemiren u snu šuškanjem štakora.

Htio je otići u selo odmah poslije doručka, koji se kao i sva njegova prehrana i prenoćište, po navodima gostioničara, plaćao na račun dvorca. Ali kako j e gostioničar—s koj im j e on progovorio samo nekoliko neophodnih riječi, sjećajući se njegova sinoćnjeg ponašanja—s nijemom molbom na usnama neprestano oblijetao oko njega, on se sažali i dopusti mu da sjedne pokraj njega.

»Još se nisam upoznao s grofom«, reče K., »kažu da dobro plaća dobar rad, je li to istina? Kad netko, kao ja, ode tako daleko : j od žene i djeteta, onda hoće nešto i donijeti kući.«

»Sto se toga tiče, gospodin ne treba ništa brinuti, nitko se ne 1 žali da je slabo plaćen.«

»Istina«, dodade K., »ja nisam baš stidljiv i znao bih reći ' grofu svoje mišljenje, ali, naravno, puno je bolje izići na kraj s gospodom mirnim putem.«

Gostioničar je sjedio prema K. na samom rubu prozorske daske, kao da se nije usuđivao sjesti udobnije, i neprestano je gledao K. svojim velikim, mrkim, plašljivim očima. Najprije se trudio da dođe do K., a sad je izgledalo da bi najradije od njega pobjegao. Je li se bojao da ga ovaj ne ispituje o grofu? Je li bio siguran u ovog »gospodina«, kakvim je on smatrao K.? K. ga je morao razonoditi. On pogleda na sat i reče: »Uskoro će stići moji pomoćnici, možeš li ih ovdje smjestiti?«

»Svakako da mogu, gospodine«, odgovori gostioničar, »ali zar neće i oni stanovati s tobom u dvorcu?«

Zar se to on tako laka srca odriče svojih gostiju, a posebno K., kad ga bezuvjetno prepušta dvorcu?

»To još nije sigurno«, uzvrati K, »prvo moram znati kakav posao imaju za mene. Ako trebam, na primjer, raditi ovdje dolje, onda je pametnije da ovdje dolje i stanujem. Osim toga, bojim se da mi život gore u dvorcu neće odgovarati. Želim uvijek biti slobodan.«

»Ne znaš ti dvorac«, reče gostioničar tiho.

»Svakako«, reče K., »ne treba prerano suditi. Zasad o dvorcu ne znam ništa više nego da oni ondje umiju izabrati pravog zemljomjera. Imaju možda oni i druge prednosti.« I on ustade da bi oslobodio gostioničara, koji je nemirno grizao usne. Nije bilo lako zadobiti povjerenje tog čovjeka.

Izlazeći, K. primijeti na zidu tamni portret u tamnom okviru. Primijetio ga je još dok je ležao, ali sa svog ležaja nije mogao razlikovati pojedinosti i činilo mu se da je prava slika bila izvađena iz okvira i da se vidi samo crna podloga. Ali kao što se sada pokazalo, to je ipak bila slika, poprsje nekog čovjeka pedesetih godina. Glavu je držao tako duboko pognutu na grudi da su se oči jedva vidjele. U tom pognutom stavu najviše su se, izgleda, isticali visoko izrazito čelo i jak povijen nos. Brada, zbog položaja glave pritisnuta o grudi, bila je znatno niže. Lijeva ruka, zavučena u gustu bradu, služila je kao podupirač, ali glavu nije mogla više podići. »Tko je to?« upita K. »Grof?« On je stajao ispred slike i nije ni obraćao pozornost na gostioničara. »Ne«, reče ovaj, »to je upravitelj dvorca.« »Istina, imate lijepog upravitelja u dvorcu, ali je šteta što ima onakvog sina«, dodade K. »He«, uzvrati gostioničar, privuče K. malo k sebi i šapne mu na uho: »Schwarzer je sinoć malo pretjerivao, njegov otac je samo podupravitelj i to posljednji po rangu.« U tom trenutku gostioničar mu je izgledao kao kakvo dijete. »Mangup«, reče K. kroz smijeh, ali gostioničar se nije smijao, nego reče: »Ali i njegov otac je moćan.« »Hajde, ti misliš da je svatko moćan«, reče K. »Možda smatraš da sam i ja?« »Ne«, odgovori ovaj začuđeno, ali odlučno, »ne smatram da si i ti moćan.« »Znači, umiješ dobro opažati!«, reče K. »U povjerenju rečeno, doista nisam moćan. Valjda zbog toga i ja uvažavam moćne isto koliko i ti, samo nisam tako iskren kao ti i ne želim to uvijek priznati.« K. potapša gostioničara lako po obrazima da bi ga utješio i pokazao se blagonakloniji prema njemu. Tada se ; ovaj ipak malo nasmija. Sa svojim mekanim golobradim licem, on je uistinu bio mladić. Kako li je samo došao do svoje družice, postarije žene, koja se kroz kuhinjski prozorčić mogla vidjeti kako razmahuje rukama i posluje u kuhinji. Međutim, K. nije htio više ispitivati gostioničara, da ne bi s njegova lica otjerao s mukom izazvan osmijeh. On mu još samo dade znak da mu otvori vrata, pa iziđe u lijepo zimsko jutro.

Sada je gore vidio dvorac, jasno ocrtan u čistom zraku, još jasniji na snijegu koji je, prilagođavajući se svim oblicima, svuda ležao u tankom sloju. Uostalom, izgledalo je da je na brijegu i mnogo manje snijega nego ovdje u selu, gdje se K. isto onako s ' mukom kretao kao jučer po drumu. Ovdje je snijeg dopirao do prozora krovinjara i odmah se opet prostirao po niskom krovu, ali ondje na brijegu sve je slobodno i lako stršalo uvis, barem je ; tako ovdje izgledalo.

Dvorac, kako se odavde iz daljine činilo, odgovarao je posve njegovim očekivanjima. To nije bio stari utvrđeni plemićki dvorac, a ni nova raskošna građevina, nego izduženi niz zgrada ; koji je činilo malo dvokatnih, ali mnogo niskih zgrada, pribijenih jedna uz drugu; kad se ne bi znalo da je to dvorac, moglo bi se smatrati da je gradić. K. je vidio samo jedan toranj, ali se nije moglo razaznati pripada li taj kakvoj stambenoj zgradi ili crkvi. Oko njega su oblijetala jata čavki.

K. je išao dalje, pogleda uprta u dvorac, jer ga ništa drugo nije zanimalo. Ali kad je prišao bliže, dvorac ga je razočarao. Bio je to ipak zaista bijedni gradić, sklepan od seoskih kuća, koji se odlikovao samo po tome što je valjda sve bilo zidano od kamena, ali žbuka bijaše već odavno otpala i kamen se počeo osipati. K. se

letimično sjeti gradića iz svog zavičaja: jedva je zaostajao za ovim tobožnjim dvorcem. Da je njemu stalo samo do razgledavanja, bilo bi šteta ovako dugo pješačiti, i on bi bolje učinio da je opet posjetio svoj stari kraj u kojem odavno nije bio. U mislima usporedi crkveni toranj iz svog zavičaja s tornjem ondje gore. Onaj toranj bio je određen, smjelo istanjen prema vrhu, široka krova, završen crvenim crijepom, prava ovozemaljska zgrada — što drugo možemo zidati? — ali s višim ciljem nego niske gomile kuća, i izražajniji od tmurnog radnog dana. Međutim, ovaj toranj gore —jedini koji se vidi — toranj na jednoj stambenoj zgradi, kao što se sad pokazalo, možda glavnoj zgradi dvorca, samo je jednolika okrugla građevina, dijelom milostivo pokrivena bršijanom, s malim prozorima koji su sada blistali na suncu — bilo je u tome nešto luđačko — i jednim tavanastim završetkom, čiji su zidni zupci stršali prema plavom nebu, nesigurni, nejednaki, trošni, kao da su nacrtani bojažljivom i nesigurnom dječjom rukom. Izgledalo je kao da je neki ukućanin pomućena uma, koji je s pravom morao biti zatvoren u najzabačenijoj prostoriji kuće, probio krov i digao se da se pokaže svijetu.

K. je opet zastao, kao da je imao veću moć rasuđivanja kad stoji. Ali je u tome bio ometen. Iza seoske crkve pokraj koje je zastao — to je zapravo bila samo kapela, proširena po uzoru na koš da bi mogla primiti vjernike — nalazila se škola. Oniža duga zgrada, koja je čudnovato ujedinjavala karakter privremenog i vrlo starog, stajala je iza nekog vrta sa željeznom ogradom, koji je sada bio snježna poljana. Baš tada izlazila su djeca s učiteljem. U zbijenoj grupi djeca su okružila učitelja, sve oči su ga gledale, neprekidno su sa svih strana čavrljala, a K. uopće nije razumio njihov brz govor. Učitelj, mlad omanji čovjek, uskih ramena, ali ne toliko da bi izgledao smiješan, vrlo uspravan, promatrao je K. još izdaleka; istina, osim njegove grupe djece, K. je bio jedini čovjek koji se mogao vidjeti u cijeloj okolici. Kao namjernik, K. pozdravi prvi, iako je bio u pitanju mali čovjek sklon zapovijedanju. »Dobar dan, gospodine učitelju«, reče on. Djeca učas zamukoše i ova iznenadna tišina, kao priprema za njegove riječi, svakako je godila učitelju. »Promatrate dvorac?« upita on blažim glasom nego što je K. očekivao, ali takvim tonom kao da ne odobrava to što K. čini.

»Da«, reče ovaj, »nisam odavde, tek sam od sinoć u ovom mjestu.«

»Ne sviđa vam se dvorac?« upita učitelj brzo. »Kako?« uzvrati K., malo zbunjeno, i ponovi pitanje u blažem obliku: »Sviđa li , mi se dvorac? Zašto pretpostavljate da mi se ne sviđa?« — »Ni jednom koji nije odavde se ne sviđa«, reče učitelj. Da ne bi na to rekao nešto neumjesno, K. okrene razgovor i upita: »Vi svakako poznajete grofa?«— »Ne«, odgovori učitelj i htjede se udaljiti. Ali K. nije popuštao, nego još jednom upita: »Kako? Ne poznajete grofa?« — »Kako bih ga poznavao?« odgovori učitelj tiho i dodade glasno, na francuskom: »Vodite računa o prisutnosti nevine djece.« K. to iskoristi kao povod da upita: »Bih li vas mogao jednom posjetiti, gospodine učitelju? Ostajem ovdje dulje i osjećam se već sada malo usamljen: ne pripadam seljacima, a isto tako ni dvorcu.«— »Između seljaka i dvorca nije velika razlika«, reče učitelj. »Možda, ali to nimalo ne mijenja moj položaj. Mogu li vas jednom posjetiti?« — »Stanujem u Schwanengasse, kod mesara.« To je bio, istina, više podatak o adresi nego poziv u posjet, ali K. ipak reče: »Dobro, doći ću.« Učitelj klimnu glavom i produži s gomilom djece koja odmah počeše ponovno vikati na sav glas. Ubrzo se izgubiše u strmoj uličici. Međutim, K. je bio rastresen i ozlovoljen razgovorom. Prvi put od svog dolaska osjetio je pravi zamor. Izgledalo je najprije da ga dug put dovde , nije nimalo izmorio—kako je on pješačio danima, mirno, korak po korak! Ali sad su se pojavljivale posljedice prevelikog napora, i to u nezgodno vrijeme. Nešto ga je neodoljivo gonilo da traži nova poznanstva, ali svako novo poznanstvo povećavalo je zamor. 'Bilo je već previše i to što sebe u takvom stanju ipak prisiljava da produži šetnju barem do ulaza u dvorac.

I tako je opet pošao dalje, ali to je bio dug put. Ulica, to jest ova glavna seoska ulica, nije vodila na brijeg, nego samo u blizinu brijega, a onda je kao namjerno vijugala i premda se nije udaljavala od dvorca, nije mu se ni približavala. K. je stalno očekivao da ulica skrene prema dvorcu i kako je to očekivao, išao je dalje. Očigledno, onako umoran on se nije usuđivao napustiti ulicu, a i čudio se dužini sela, koje kao da je bilo bez kraja, stalno iznova kućerci sa zaleđenim prozorskim oknima i snijeg, a nigdje ljudi. Napokon se otrže od ove ulice koja kao da ga je vezala za sebe i nade se u nekoj uskoj uličici: snijeg još dublji, bilo je teško izvlačiti noge koje su upadale, obli ga znoj, on napokon stade, i više nije mogao dalje.

Ali K. nije bio sam — desno i lijevo bile su seoske kućice. Napravi od snijega grudu i baci je u jedan prozor. Vrata se odmah otvoriše—prva vrata koja se otvoriše za vrijeme puta kroz selo — i pred njima je stajao neki stari seljak u mrkom gunju, s glavom malo nagnutom u stranu, ljubazan i slabašan. »Smijem li malo k vama?« reče K. »Vrlo sam umoran.« On uopće ne ču što je stari rekao, nego zahvalno prihvati pruženu dasku, koja ga odmah spasi od snijega, i on se u nekoliko koraka nađe u sobi.

Velika soba u polutami. Onaj tko ulazi izvana ne može isprva ništa vidjeti. K. se spotaknu o neko korito i jedna ženska ruka ga zadrža. Iz jednog ugla čula se dječja vika; u drugom se valjala gusta para i od polusvjetlosti činila mrak. K. je stajao kao u oblacima. »On je pijan«, reče netko. »Tko ste vi?« upita jedan osoran glas, a onda, obraćajući se starcu: »Zašto si ga pustio unutra? Zar treba puštati unutra svakoga tko luta ulicama?« — »Ja sam grofov zemljomjer«, reče K., pokušavajući se opravdati pred nekim koji je bio još nevidljiv. »Ah, to je zemljomjer«, reče jedan ženski glas, a onda nastade potpuna tišina. »Vi me poznajete?« upita K. »Svakako«, reče kratko isti glas. To što su ga poznavali nije, izgleda, značilo preporuku.

Napokon, para se malo prorijedi i K. se mogao pomalo snaći. Ovo je, izgleda, bio dan općeg pranja. U blizini vrata pralo se rublje. Ali para je dolazila iz drugog ugla, gdje su se u drvenom koritu toliko velikom da takvo K. još nikad nije vidio — imalo je obujam dva kreveta — kupala dva čovjeka u vodi koja se pušila. Ali još veće iznenađenje — nije se znalo točno što je u tome iznenađujuće — predstavljao je desni kutak. Iz velikog otvora, jedinog na zadnjem zidu sobe, dopirala je, vjerojatno iz dvorišta, blijeda snježna svjetlost i davala sjaj svile odjeći neke žene, umorno zavaljene u visokom naslonjaču sasvim u uglu. Na grudima je držala dojenče. Nekoliko djece igralo se oko nje, seljačka djeca kao što se moglo vidjeti, ali ona kao da njima nije pripadala. Svakako, bolest i umor profinjuju i seljake.

»Sjedite«, reče jedan od muškaraca, bradonja, uz to još nakostriješenih brkova ispod kojih je, zadihano pušući, držao stalno otvorena usta. Držeći ruku iznad vjedra s vodom — što je bilo smiješno vidjeti — on pokaza na jedan kovčeg, i pri tom poprska K. po cijelom licu toplom vodom. Na kovčegu je već sjedio starac koji je K. pustio u sobu. K. je bio zahvalan što može napokon sjesti. Sada više nitko nije o njemu vodio računa. Žena koja je prala rublje, plavojka, mladenački jedra, tiho je pjevala radeći; muškarci u drvenom koritu pljuskali su se i vrtjeli; djeca su im ht¬jela prići, ali ih je u tom stalno ometalo uporno prskanje vodom, što nije mimoišlo ni K.; žena u naslonjaču ležala je kao bez života,' ne spuštajući pogled čak ni na dijete na grudima, nego gledajući neodređeno u visinu.

K. je dugo gledao tu neporecivo lijepu, žalosnu sliku, a onda mora da je zaspao, jer kad ga je trgao jedan jak glas, glava mu je ležala na ramenu starca pokraj njega. Muškarci su završili kupanje u koritu — u kojem su se sada brčkala djeca pod nadzorom plavokose žene — i stajali odjeveni ispred njega. Pokaza se da je od njih dvojice onaj bradonja što se derao bio manje važan. Drugi, naime, iste veličine kao bradonja, ali s mnogo kraćom bradom, bio je tih čovjek, sporih misli, zdepast, punašan i u licu, pognute glave. »Gospodine zemljomjere«, reče on, »vi ovdje ne možete ostati. Oprostite za neljubaznost.« — »Nisam ni htio ostati«, reče K., »nego se samo malo odmoriti, to sam učinio i sad idem.« »Vas svakako čudi nedostatak gostoljubivosti«, reče čovjek, »ali gostoljubivost nije naš običaj, nama gosti nisu potrebni.«

Malo osvježen spavanjem, a i malo prijemčiviji za dojmove nego dotad, K. se razveseli tim otvorenim riječima. On se sad kretao slobodnije, zabadao štap ovamo-onamo, približio se ženi u naslonjaču, a uostalom, bio je rastom najviši u sobi.

»Naravno«, reče K., »gosti vam nisu potrebni. Ali tu i tamo netko vam je ipak potreban, kao na primjer ja, zemljomjer.« »Ne znam ja to«, reče čovjek polako, »budući da su vas zvali, vjerojatno ste potrebni, ali to je izuzetak, a mi, mi mali ljudi držimo se pravila, to nam ne možete zamjeriti.« — »Ne, ne«, uzvrati K., »mogu vam samo biti zahvalan, vama i svima ovdje.« A onda, neočekivano za sve, K. se doslovno jednim pokretom okrene i nade pred ženom u naslonjaču. Ona gaje promatrala umornim plavim očima, prozirna svilena marama padala joj je do polovice čela, dojenče je spavalo na njezinim grudima. »Tko si ti«, upita je K. Odmahujući rukom— nije bilo jasno znači li to prijezir prema K. ili se odnosilo na njezin odgovor — ona reče: »Djevojka iz dvorca.«

Sve je to trajalo samo jedan trenutak, a K. je već imao s desna i lijeva ona dva muškarca, koji su ga, kao da ne postoji drugo sredstvo za sporazumijevanje, šutke svom snagom vukli prema vratima. Starac je vidio u tome nešto što ga je razveselilo i on je pljeskao rukama. Smijala se i pralja, uz paklenu dreku koju su iznenada digla djeca.

Međutim, K. se brzo nade na ulici, dok su ga seljaci s praga kuće pratili pogledom. Opet je padao snijeg, pa ipak je izgledalo malo svjetlije. Bradonja je doviknuo nestrpljivo: »Kamo ćete? Ovuda se ide u dvorac, ovuda u selo.« K. ne odgovori njemu, ali reče onom drugom koji je uza svu svoju zakopčanost izgle¬dao pristupačniji: »Tko ste vi? Kome da zahvalim što sam bio prihvaćen?« »Ja sam štavilac koža, Lasemann«, glasio je odgovor, »ali nemate kome zahvaljivati.« »Dobro«, reče K., »možda ćemo se još koji put naći zajedno.« — »Ne vjerujem«, uzvrati ovaj. U tom trenutku bradonja uzviknu, uzdignuvši ruku: »Dobar dan, Arture! Dobar dan, Jeremias!« K. se osvrne — ipak u ovom selu ima još ljudi koji se pokazuju na ulici! Putem koji vodi iz dvorca dolazila su dva mladića, srednjeg rasta, obojica vrlo vitka, u tijesnim odijelima, vrlo slična jedan drugom, čak i u licu. Boja njihova lica bila je tamnomrka, ali šiljata bradica odudarala je ipak osobitom crnom bojom. S obzirom na stanje putova, oni su išli iznenađujuće brzo, izbacujući u taktu tanke noge. »Kamo ste naumili?« viknu bradonja. Sporazumijevati se s njima bilo je moguće samo dovikivanjem, tako su brzo išli, a nisu se zaustavljali. »Poslovi!« doviknuše oni kroz smijeh. »Gdje?« »U gostionicu!« »I ja idem onamo!« uzviknu K. glasnije od drugih, osjetivši veliku želju da ga ona dvojica povedu. Istina, poznanstvo s njima nije mu se činilo posebno preporučljivo, ali očigledno su dobri i ugodni suputnici. Oni čuše njegove riječi, ali ipak samo kimnuše glavama i produžiše.

K. je još stajao u snijegu, bez mnogo volje da podigne nogu da bi ona korak dalje ponovno utonula u duboki snijeg. Štavilac koža i njegov drug, zadovoljni što su se napokon otresli K., povlačili su se, stalno se osvrćući, polako u kuću, kroz samo malo otvorena vrata, i K. se nade sam sa snijegom koji ga je opkolio.

»To bi bila prilika za malo očajavanje«, pomisli on, »kad bih ovdje stajao samo slučajno, a ne namjerno.«

Tada se na kućerku s lijeve strane otvori majušan prozor. Zatvoren, on je, valjda zbog odbljeska snijega, izgledao plav, i bio je tako malen da se sada, kad je bio otvoren, u njemu nije moglo vidjeti cijelo lice onog koji je gledao, nego samo oči, staračke mrke oči. »On stoji ondje«, ču K. kako govori jedan drhtavi ženski glas. »To je zemljomjer«, reče jedan muški glas. Onda čovjek priđe prozoru i upita, ne baš neljubazno, ali ipak tako kao da mu je stalo da na ulici, ispred njegove kuće, bude sve u redu: »Koga čekate?« »Čekam saonice koje bi me povezle«, reče K. »Ovdje nema saonica«, odgovori čovjek na prozoru, »ovdje nema prometa.« — »Ali to je ipak put koji vodi u dvorac«, pri¬mijeti K. »Pa ipak, ovdje nema prometa«, uzvrati čovjek s izvjesnom upornošću. Onda obojica zašutješe. Ali čovjek na prozoru se očito nešto premišljao, jer je još ostavio otvoren prozor iz kojeg je kuljao dim. »Loš put«, reče K., da bi mu pomogao. Ali ovaj samo odgovori: »Da, zaista«. Međutim, poslije kratke stanke, ipak reče: »Ako hoćete, povest ću vas svojim saonicama.« »Učinite to, molim vas«, reče K. veselo, »a koliko tražite za to?« »Ništa«, odgovori čovjek. K. se veoma začudi. »Pa vi ste zemljomjer i pri¬padate dvorcu«, objasni čovjek. »Kamo hoćete da vas odvezem?« »U dvorac«, odgovori K. brzo »Onda ne vozim«, reče čovjek bez razmišljanja. »Ja pripadam dvorcu«, reče K., ponavljajući riječi koje mu je on sam rekao. »Možda«, uzvrati ovaj, ostajući pri svo¬me. »Odvezite me onda do gostionice«, reče K. »Dobro«, pristade čovjek, »odmah dolazim sa saonicama.« Sve to nije ostavljalo dojam neke posebne ljubaznosti, nego prije sebične, plašljive i gotovo pedantne želje da se K. ukloni ispred kuće.

Dvorišna vrata se otvore i kroz njih izadoše male saonice za lak teret, sasvim ravne, bez ikakvog sjedišta, koje je vukao konjić, a pokraj njih jedan čovjek, pogrbljen, slabašan, pjegav, mršava crvena nazebla lica, koje je izgledalo izuzetno sitno zbog vunenog šala čvrsto omotanog oko glave. Čovjek je bio očito bolestan i izišao je samo da bi odvezao K. Ovaj spomenu nešto o tome, ali čovjek samo odmahnu rukom. K. dozna samo da je to kočijaš Gerstacker i da je uzeo ove neudobne saonice zato što su baš one stajale spremne, a izvlačenje drugih trajalo bi dugo. »Sjedajte«, reče on i pokaza na zadnji dio saonica. »Sjest ću pokraj vas«, reče K. »Ja ću hodati«, uzvrati Gerstacker. »Ali, zašto?« upita K. »Hodat ću«, ponovi Gerstacker i dobi takav napad kašlja da se sav tresao i rukama se morao držati za saonice. K. ne reče ništa više, sjede otraga u saonice, kašljanje se polako stiša, i oni krenuše.

Dvorac ondje gore, već zagonetno zamračen, u koji se K. nadao da će dospjeti još danas, opet se udaljavao. Ali kao da su mu htjeli prilikom tog privremenog rastanka pružiti još jedan znak, ondje gore odjeknu zvuk zvona, razdragan zvuk zvona koji učini da barem za trenutak srce zadrhta, kao da mu prijeti — jer u zvuku je bilo i nečeg bolnog — ispunjenje onog za čim je nesigurno težilo. Ali ubrzo utihnu veliko zvono i zamijeni ga slabo monotono malo zvono, možda još ondje gore, a možda već u selu. Istina, to zvonjenje bolje je odgovaralo sporoj vožnji i bijednom, ali nezadrživom vozaču.

»Slušaj«, uzviknu K. iznenada — već su bili u blizini crkve, do gostionice nije bilo više daleko, K. se već mogao ponešto osmjeliti — »veoma me čudi kako si me odlučio voziti na vlastitu odgovornost. Zar to smiješ?« Gerstacker ne pokloni pažnju tome što K. govori i produži mirno koračati pokraj konjića. »Hej!« doviknu mu K., napravi grudu od snijega koji je ležao na saonicama i pogodi njom Gerstackera posred uha. Sada ovaj stade i okrene se. Međutim, kad ga K. vidje tako izbliza — saonice su otišle još malo naprijed — tu pogrbljenu i u izvjesnoj mjeri osakaćenu priliku, to crveno umorno sitno lice s nekako različitim obrazima, jednim plosnatim a drugim upalim, usta, otvorena kao da osluškuje, nekoliko rijetkih zuba, on ponovi suosjećajno ono što je malo prije rekao zajedljivo, da Gerstacker neće možda biti kažnjen što je njega vozio? »Što ti hoćeš?« upita Gerstacker, ne shvativši pitanje, ali i ne pričeka daljnje objašnjenje, nego podviknu konjiću i oni opet krenuše.

  • Comments(0)//kafka.mediana.se/#post10

ZAMAK - Prva glava

ZAMAKPosted by mathias Sat, May 29, 2010 22:23:27



PRVA GLAVA

Bilo je dockan uveče kad je K. stigao. Selo je ležalo u dubokom snegu. Od brega na kome se nalazi zamak nije se ništa videlo; bio je obavijen maglom i tminom, i ni najmanji zračak svetlosti nije odavao veliki zamak. K. je dugo stajao na drvenom mostu koji s druma vodi u selo i gledao naviše u prividnu prazninu.

Onda je pošao da traži prenoćište. U gostionici su još bili budni. Istina, gostioničar nije imao sobu za izdavanje, ali, u najvećoj meri iznenađen i zbunjen posetom poznog gosta, hteo je da pusti K. da spava u samoj gostionici, na jednoj slamarici. K. je s tim bio saglasan. Nekoliko seljaka su još pili pivo, ali on nije hteo ni s kim da razgovara, sam je s tavana doneo slamaricu i legao u blizini peći. Tu je bilo toplo, seljaci su bili mirni, on ih je još neko vreme umornim očima ispitivački posmatrao, a onda je zaspao.

Ali ga probudiše već posle kratkog vremena. Pored njega su stajali gostioničar i jedan mladić, obučen po varoški, s licem kao u glumca, sitnih očiju i gustih obrva. I seljaci su još bili tu; neki su okrenuli stolice da bi bolje videli i čuli. Mladić se vrlo učtivo izvini što je K. probudio, predstavi mu se kao sin upravitelja zamka i onda reče: „Ovo selo je svojina zamka; ko ovde stanuje ili noći, u izvesnom smislu stanuje, odnosno noći, u zamku. A to nikb ne sme bez grofovske dozvole. Mećutim, vi tu dozvolu nemate, ili je bar niste pokazali."

K. se beše upola podigao, zabacio kosu i, gledajući odozdo u ljude, reče: „V kakvo sam to selo zalutao? Zar ovde postoji zamak?"

„Svakako da postoji", odgovori mladić polako, dok su neki vrteli glavom zbog postavljenog pitanja, „zamak grofa Vestvesta".

„I za prenoćište mora se imati dozvola?" pitao je K., kao da je hteo da se uveri da ranija saopštenja nije čuo u snu.

„Dozvola se mora imati", glasio je odgovor, a bilo je prilično podrugivanja na račun K. kad mladić raširenih ruku upita gostioničara i goste: „Ili se, valjda, ne mora imati dozvola?"

„Onda moram da nabavim dozvolu", reče K. zevajući i podiže pokrivač kao da hoće da ustane.

„Da, ali od koga?" ugšta mladić.

„Od gospodina grofa", reče K., „ne ostaje mi ništa drugo."

„Sad, u pola noći, tražiti dozvolu od gospodina grofa!" uzviknu mladić i ustuknu jedan korak.

„Zar to nije moguće?" upita K. ravnodušno. „Zašto ste me onda budili?"

Sada mladića obuze bes. „To je mangupsko ponašanje!" uzviknu on. „Zahtevam da se poštuje grofovska vlast. Probudio sam vas zato da vam saopštim da imate odmah da napustite grofovsku oblast."

„Dosta s ludiranjem", reče K. upadljivo tiho, opruži se i prevuče pokrivač preko sebe. „Vi ste, mladi čoveče, malo preterali i mi ćemo sutra još razgovarati o vašem ponašanju. Gostioničar i ova gospoda su mi svedoci, ukoliko su mi svedoci uopšte potrebni. Inače, izvolite znati da sam ja zemljomer koga je grof pozvao. Moji pomoćnici s aparatima stići će sutra kolima. Ja nisam hteo da propustim priliku za pešačenje po snegu, ali sam na žalost, u nekoliko mahova zalutao i skretao s puta, pa sam zato stigao tako dockan. Da je sada dockan da se prijavljujem u zamku znao sam i sam, bez vaše pouke. Zato sam i pristao da ovde prenoćim, u čemu ste me vi - blago rečeno - neljubazno omeli. S tim sam završio svoje izlaganje. Laku noć, gospodo." I K. se okrete prema peći.

Još je čuo kako se iza njegovih leća ustručljivo pitaju: „Zemljomer?" a onda nastupi opšta tišina. Ali mladić se brzo pribra i glasom koji je bio dovoljno prigušen da bi izgledalo kao da je to iz obzira prema zaspalom K., i dovoljno glasan da ga ovaj ne prečuje, reče gostioničaru: „Pitaću telefonom." Šta, ima i telefon u ovoj seoskoj gostionici? Baš je sve savršeno udešeno! U pojedinostima to je iznenadilo K., ali, uzevši u celini, to je i očekivao. Ispostavi se da je telefon bio gotovo iznad njegove glave, što on onako sanjiv nije ni primetio. Ako je već mladić morao da telefonira, onda ni pored najbolje volje nije mogao to učiniti a da ne omete spavanje. U pitanju je bilo samo da li će mu K. dopustiti telefoniranje ili neće, on se odlučio da dopusti. Ali tada, naravno, nije više imalo ni smisla izigravati zaspalog, i on se okrete i opruži na leća. Video je seljake kako se snebivajući pribijaju jedan uz drugog i došaptavaju - dolazak zemljomera nije bila mala stvar. Vrata na kuhinji bila su otvorena i ceo otvor ispunjavala je krupna prilika gostioničarke koja je tu stajala. Gostioničar joj se na prstima približi da je obavesti. A onda poče telefonski razgovor. Upravitelj je spavao, ali podupravitelj, odnosno jedan od podupravitelja, neki gospodin Fric, bio je tu. Mladić, koji se predstavi kao Švarcer, ispriča da je našao K., čoveka tridesetih godina, prilično odrpanog, kako mirno spava na slamarici, sa malecnom torbom kao uzglavljem i jednim čvornovatim štapom nedaleko od sebe. To je, naravno, njemu bilo sumnjivo, i pošto je gostioničar očigledno zanemario svoju dužnost, to je njegova, Švarcerova, dužnost bila da stvar temeljno ispita. Buđenje, saslušavanje, pretnju po dužnosti proterivanjem iz grofovije, sve je to K. vrlo neljubazno primio, kako se na kraju pokazalo, a možda i s pravom, jer on tvrdi da je zemljomer koga je grof pozvao. Naravno, dužnost je u najmanju ruku formalno proveriti tvrđenje, i Švarcer zato moli gospodina Frica da se u glavnoj kancelariji obavesti da li se zaista očekuje jedan takav zemljomer i da mu se odgovor odmah telefonski saopšti.

Onda je nastala tišina: tamo se Fric obavešta-vao, a ovde se čekalo na odgovor. K. nastavi da leži, nijednom se ne okrete, izgledalo je da nije nimalo radoznao, i gledao je preda se. Švarcerovo pričanje, mešavina zajedljivosti i obazrivosti, dade mu predstavu o izvesnom diplomatskom obrazovanju koje u zamku u priličnoj meri imaju i mali ljudi kao Švarcer. A bili su tamo i marljivi: glavna kancelarija ima noćnu službu. I, očigledno, dala je brzo odgovor, jer Fric je već zvonio. Istina, izgledalo je da je njegov izveštaj vrlo kratak, jer Švarcer odmah besno baci slušalicu: „Jesam li ja kazao!" uzviknu on. „Kakav zemljomer! Obična lažljiva skitnica, a verovatno i nešto gore!" K. pomisli da će sad svi navaliti na njega, Švarcer, seljaci, gostioničar i gostioničarka, svi. Da bi izbegao bar prvi nalet, on se sav zavuče ispod pokrivača. Mećutim, telefon još jednom zazvrja i, kako se K. učini, ovog puta naročito jako. On polako izvuče glavu ispod pokrivača. Mada nimalo nije bilo verovatno da je opet u pitanju K., sve zamuče i Švarcer se vrati aparatu. On sasluša jedno poduže saopštenje i onda reče polako: „Dakle, greška? To mi je zaista neprijatno. Šef kancelarije lično telefonira. Čudna, čudna stvar. Kako to da objasnim gospodinu zemljomeru?"

K. načulji uši. Dakle, zamak ga je naimenovao za zemljomera. To je za njega s jedne strane bilo nepovoljno, jer se pokazalo da u zamku znaju o njemu sve što je potrebno, da je odnos snaga odmeren i da je borba prihvaćena s osmehom. Ali s druge strane to je bilo povoljno, jer je, po njegovom mišljenju, pružalo dokaz da je bio potcenjivan, a da će imati više slobode nego što je smeo da očekuje. Međutim, prevarili su se ako veruju da će ga ovim zaista promućurnim priznanjem njegovog profesionalnog statusa stalno držati u strahu. To ga je samo malo žacnulo, i to je sve.

K. odmahnu rukom Švarceru, koji mu se bojažljivo približavao, odbi i ponudu da preće u gostioničarevu sobu, uze samo od gostioničara nekakav napitak za spavanje, a od njegove žene umivaonik sa sapunom i ubrusom; što se tiče gostionice nije morao čak ni da traži da se ona isprazni, jer svi navališe na vrata, okrećući glave od njega da ih ujutru ne bi poznao. Lampa bi ugašena i oko njega najzad zavlada mir. Spavao je čvrsto sve do jutra, samo jednom ili dvaput lako uznemiren u snu šuškanjem pacova.

Hteo je da ode u selo odmah posle doručka, koji je kao i cela njegova ishrana i prenoćište, po navodima gostioničara, išao na račun zamka. Ali kako je gostioničar - s kojim je on progovorio samo nekoliko neophodnih reči, sećajući se njegovog sinoćnog ponašanja - s nemom molbom na usnama neprestano obletao oko njega, on se sažali i dozvoli mu da sedne pored njega.

„Još se nisam upoznao s grofom", reče K., „kažu da dobro plaća dobar rad, je li to istina? Kad neko, kao ja, ode tako daleko od žene i deteta, onda hoće nešto i da donese kući."

„U pogledu toga ne treba gospodin ništa da se brine, niko se ne žali da je rćavo plaćen." - „Istina", dodade K., „ja nisam baš stidljiv i umeo bih da kažem grofu svoje mišljenje, ali, naravno, daleko je bolje izići nakraj s gospodom mirnim putem".

Gostioničar je sedeo prema K. na samoj ivici prozorskog naslona, kao da se nije usućivao da sedne udobnije, i sve vreme je gledao K. svojim velikim, mrkim, plašljivim očima. Najpre se trudio da dođe do K, a sad je izgledalo da bi najradije od njega pobegao. Da li se plašio da ga ovaj ne ispituje o grofu? Da li nije bio siguran u ovog „gospodina", za šta je on K. držao? K. je morao da ga razonodi. On pogleda u sat i reče: „Uskoro će stići moji pomoćnici, možeš li ovde da ih smestiš?"

„Svakako da mogu, gospodine", odgovori gostioničar, „ali zar neće i oni da stanuju s tobom u zamku?"

Odreče li se on to laka srca svojih gostiju i naročito K, kad ga bezuslovno prepušta zamku?

„To još nije sigurno", uzvrati K., „prvo moram da znam kakav posao imaju za mene. Ako treba, na primer, da radim ovde dole, onda je pametnije da ovde dole i stanujem. Pored toga plašim se da mi život gore u zamku neće odgovarati. Ja hoću uvek da sam slobodan."

„Ne znaš ti zamak", reče gostioničar tiho.

„Svakako", reče K., „ne treba prerano suditi. Za sada ja o zamku ne znam ništa više sem da oni tamo umeju da izaberu pravog zemljomera. Imaju možda oni tamo i druge prednosti. I on ustade da bi oslobodio gostioničara, koji je nemirno grizao usne. Nije bilo lako zadobiti poverenje ovog čoveka.

Izlazeći, K. primeti na zidu jedan taman portret u tamnom okviru. Primetio ga je još dok je ležao, ali sa svog ležišta nije mogao da razlikuje pojedinosti i činilo mu se da je prava slika bila izvaćena iz okvira i da se vidi samo crna podloga. Ali kao što se sada pokazalo, to je ipak bila slika, poprsje jednog čoveka pedesetih godina. Glavu je držao tako duboko pognutu na grudi da su se oči jedva videle. V ovom pognutom stavu najviše su se, izgleda, isticali visoko izrazito čelo i jak povijen nos. Brada, zbog položaja glave pritisnuta o grudi, nalazila se znatno niže. Leva ruka, zavučena u gustu bradu, služila je kao podupirač, ali glavu nije mogla više da podigne. „Ko je to?" upita K. „Grof?" On je stajao pred slikom i nije ni obraćao pažnju na gostioničara. „Ne", reče ovaj, „to je upravitelj zamka". - „Istina, imate lepog upravitelja u zamku, ali je šteta što ima onakvog sina", dodade K. „Ne", uzvrati gostioničar, privuče K. malo k sebi i šapnu mu na uvo: „Švarcer je sinoć malo preterivao, njegov otac je samo podupravitelj i to poslednji po rangu." U tom trenutku gostioničar mu je izgledao kao kakvo dete. „Mangup", reče K. kroz smeh, ali gostioničar se nije smejao već reče: „Ali i njegov otac je moćan." - „Hajde, bre, ti smatraš da je svako moćan", reče K. „Možda smatraš da sam i ja?" - „Ne", odgovori ovaj, snebivajući se ali odlučno, „ne smatram da si i ti moćan". - „Znači, umeš dobro da opažaš!", reče K. „U poverenju rečeno, ja zaista nisam moćan. Valjda zbog toga i ja uvažavam moćne isto koliko i ti, samo nisam tako iskren kao ti i neću to uvek da priznam." K. potapša gostioničara lako po obrazima da bi ga utešio i pokazao se blagonakloniji prema njemu. Tada se ovaj ipak malo nasmeja. Sa svojim mekanim golobradim licem, on je zaista bio mladić. Kako li je samo došao do svoje zadružne, postarije žene, koja je kroz kuhinjsko prozorče mogla da se vidi kako razmahuje rukama i posluje u kuhinji. Mećutim, K. nije hteo više ispitivati gostioničara, da ne bi s njegovog lica oterao s mukom izazvan osmejak. On mu još samo dade znak da mu otvori vrata, pa iziće u lepo zimsko jutro.

Sada je gore video zamak, jasno ocrtan u čistom vazduhu, još razgovetniji na snegu koji je, prilagoćavajući se svim oblicima, svuda ležao u tankom sloju. Uostalom, izgledalo je da je na bregu mnogo manje snega nego ovde u selu, gde se K. isto onako s mukom kretao kao juče po drumu. Ovde je sneg dopirao do prozora krovinjara i odmah se opet prostirao po niskom krovu, ali tamo na bregu sve je slobodno i lako štrčalo uvis, bar tako je ovde izgledalo.

Zamak, kako se odavde iz daljine prikazivao, odgovarao je u celini njegovim očekivanjima. To nije bio ni stari utvrćeni plemićki zamak, a ni nova raskošna graćevina, već jedan izduženi stroj zgrada, koji je sačinjavalo malo dvospratnih ali mnogo niskih, pribijenih jedna uz drugu; kad se ne bi znalo da je to zamak, moglo bi se smatrati da je varošica. K. je video samo jedan toranj, ali nije moglo da se razazna da li ovaj pripada kakvoj stambenoj zgradi ili crkvi. Oko njega su obletala jata čavki.

K. je išao dalje, očiju uprtih u zamak, jer ga ništa drugo nije zanimalo. Ali kad je prišao bliže, zamak ga je razočarao. Bila je to ipak jedna zaista bedna varošica, sklepana od seoskih kuća, koja se odlikovala samo po tome što je valjda sve bilo zidano od kamena, ali malter beše već odavno otpao i kamen je počeo da se kruni. K. se letimično seti gradića iz svog zavičaja: jedva je zaostajao za ovim tobožnjim zamkom. Da je njemu stalo samo do razgledanja, bilo bi šteta ovako dugo pešačiti, i on bi bolje učinio da je opet posetio svoj stari kraj u kojem odavno nije bio. U mislima uporedi crkveni toranj iz svog zavičaja s tornjem tamo gore. Onaj toranj, određen, istanjujući se bez kolebanja pravo naviše, široka krova, završen crvenim ciglama, prava ovozemaljska zgrada- šta drugo možemo da zidamo? - ali s višim ciljem nego niske gomile kuća, i s jasnijim izrazom nego što ga ima tmurni radni dan. Mećutim, ovaj toranj gore - jedini koji se vidi - toranj na jednoj zgradi za sta-novanje, kao što se sad pokazalo, možda glavnoj zgradi zamka, samo je jednolika okrugla graćevina, delom milostivo pokrivena bršljanom, s malim prozorima koji su sada odsjajivali na suncu - bilo je u tome nečeg ludačkog - i jednim tavanastim završetkom, čiji su zidni zupci štrčali prema plavom nebu, nesigurni, neravnomerni, trošni, kao da su nacrtani plašljivom i nesigurnom dečjom rukom. Izgledalo je kao da je neki ukućanin pomućena uma, koji je s pravom trebalo da bude držan zatvoren u najzabačenijoj sobi kuće, probio krov i uzdigao se da se pokaže svetu.

K. je opet zastao, kao da je imao veću moć ra-sućivanja kad stoji. Ali u tome bi ometen. Iza seoske crkve, kod koje je zastao - to je u stvari bila samo jedna kapela proširena po ugledu na koš da bi mogla da primi parohijane - nalazila se škola. Oniska duga zgrada, koja je čudnovato ujedinjavala karakter privremenog i vrlo starog, stajala je iza jednog vrta s gvozdenom ogradom, koji je sada bio snežna poljana. Baš tada izlazila su deca s učiteljem. U zbijenoj grupi deca su okružila učitelja, sve oči gledale su u njega, neprekidno su sa svih strana ćeretala, a K. uopšte nije ra-zumeo njihov brzi govor. Učitelj, mlad omanji čovek, sa uskim ramenima, ali ne toliko da bi izgledao smešan, vrlo uspravan, posmatrao je K. još izdaleka; istina, osim njegove grupe dece, K. je bio jedini vidljiv čovek u celoj okolini. Kao namernik, K. pozdravi prvi, iako je bio u pitanju jedan mali čovek sklon zapovedanju, „Dobar dan, gospodine učitelju", reče on. Deca namah zamukoše i ova iznenadna tišina, kao priprema za njegove reči, svakako je godila učitelju. „Posmatrate zamak?" upita on blažim glasom nego što je K. očekivao, ali takvim tonom kao da ne odobrava to što K. čini.

„Da", reče ovaj, „ja nisam odavde, tek sam od sinoć u ovom mestu".

„Ne dopada vam se zamak?" upita učitelj brzo. „Kako?" uzvrati K., malo zbunjeno, i ponovi pitanje u ublaženom obliku: „Da li mi se zamak dopada? Zašto pretpostavljate da mi se ne dopada?" - „Ni jednom koji nije odavde ne dopada se", reče učitelj. Da ne bi na to rekao nešto neumesno, K. okrete razgovor i upita: „Vi svakako poznajete grofa?" - „Ne", odgovori učitelj i htede da se udalji. Ali K. nije popuštao, već još jednom upita: „Kako? Ne poznajete grofa?" - „Kako bih ga poznavao?" odgovori učitelj tiho i dodade glasno, na francuskom: „Vodite računa o prisutnosti nevine dece." K. iskoristi to kao povod da upita: „Da li bih mogao jednom da vas posetim, gospodine učitelju? Ostajem ovde duže vremena i osećam se već sad malo usamljen: ne pripadam seljacima, a isto tako ni zamku". - „Izmeću seljaka i zamka nije velika razlika", reče učitelj. „Može biti, ali to niukoliko ne menja moj položaj. Mogu li jednom da vas posetim?" - „Stanujem u Labudovskoj ulici, kod me-sara." To je istina bio više podatak o adresi nego poziv za posetu, ali K. ipak reče: „Dobro, doći ću." Učitelj klimnu glavom i produži s gomilom dece koja odmah počeše ponovo vikati na sav glas. Ubrzo se izgubiše u jednom strmom sokačetu. Mećutim, K. je bio rasejan i ozlojeđen razgovorom. Prvi put od svog dolaska osetio je pravi zamor. Izgledalo je prvobitno da ga dugi put dovde nije nimalo izmorio - kako je on pešačio danima, mirno, korak po korak! Ali sad su se pojavljivale posledice prevelikog napora, i to u nezgodno vreme. Nešto ga je neodoljivo gonilo da traži nova poznanstva, ali svako novo poznanstvo povećavalo je zamor. Bilo je već suviše i to što sebe u takvom stanju ipak prisiljava da produži šetnju bar do ulaza u zamak.

I tako je opet, pošao dalje, ali to je bio dug put. Ulica, to jest ova glavna seoska ulica, nije vodila na breg, već samo blizu brega, a onda je, kao namerno, savijala i, mada se nije udaljavala od zamka, nije mu se ni približavala. K. je stalno očekivao da ulica skrene ka zamku i, pošto je to rčekivao, išao je dalje. Očigledno, onako umoran on se nije usuđivao da napusti ulicu, a i čudio se dužini sela, koje kao da je bilo bez kraja, stalno iznova kućerci sa zamrzlim prozorskim oknima i sneg, a nigde ljudi. Najzad se otrže od ove ulice koja kao da ga je vezala za sebe i naće se u jednom uskom sokačetu: sneg još dublji, izvlačenje nogu koje su upadale bio je težak posao, obli ga znoj, on najzad stade, i više nije mogao dalje.

Ali K. nije bio sam - desno i levo stajali su seoski kućerci. Napravi od snega grudvu i baci je u jedan prozor. Vrata se odmah otvoriše - prva vrata koja se otvoriše za vreme celog puta kroz selo - i u njima je stajao neki stari seljak u mrkom gunju, s glavom malo nagnutom u stranu, ljubazan i slabačak. „Smem li malo k vama?" reče K., „vrlo sam umoran". On uopšte ne ču šta je stari rekao, već blagodarno prihvati pruženu mu dasku, koja ga odmah spase snega, i u nekoliko koraka nađe se u sobi.

Jedna velika soba u polutami. Onaj ko ulazi spolja ne može isprva ništa da vidi. K. se saplete o neko korito i jedna ženska ruka ga zadrža. Iz jednog ugla čula se glasna dečja vika; u drugom se valjala gusta para i od polusvetlosti činila mrak. K. je stajao kao u oblacima. „On je pijan", reče neko. „Ko ste vi?" upita jedan osoran glas, a onda, obraćajući se starcu: „Zašto si ga pustio unutra? Zar treba puštati unutra sve što luta ulicama?" - „Ja sam grofov zemljomer", reče K., pokušavajući da se opravda pred nekim koji je bio još nevidljiv. „Ah, to je zemljomer", reče jedan ženski glas, a onda nastade potpuna tišina. „Vi me poznajete?" upita K. „Svakako", reče kratko isti glas. To što su ga poznavali nije, izgleda, značilo preporuku za njega.

Najzad para se malo proredi i K. je mogao polako da se snaće. Ovo je, izgleda, bio dan opšteg pranja. Blizu vrata prano je rublje. Ali para je dolazila iz drugog ugla, gde su se u drvenom koritu toliko velikom da takvo K. još nikad nije video - imalo je obim dva kreveta - kupala dva čoveka u vodi koja se pušila. Ali još veće iznenaćenje - a nije se znalo tačno u čemu se to iznenađujuće sastoji - predstavljao je desni kutak. Iz velikog otvora, jedinog na zadnjem zidu sobe, dopirala je, verovatno iz dvorišta, bleda snežna svetlost i davala sjaj svile odeći jedne žene, umorno zavaljene u visokoj naslonjači, sasvim u uglu. Na grudima je držala odojče. Nekoliko dece igralo se oko nje, seljačka deca kao što se moglo videti, ali ona kao da njima nije pripadala. Svakako, bolest i umor prefinjuju i seljake.

„Sedite", reče jedan od muškaraca, jedan bradonja, uz to još s nakostrešenim brkovima ispod kojih je, zadihano duvajući, držao stalno otvorena usta. Držeći ruku iznad jednog vedra s vodom - što je bilo smešno videti - on pokaza na jedan kovčeg, i pritom poprska K. po celom licu toplom vodom. Na kovčegu je već sedeo starac koji je K. pustio u sobu. K. je bio blagodaran što može najzad da sedne. Sada više niko nije o njemu vodio računa. Žena koja je prala rublje, plavojka, mladalački jedra, tiho je pevala radeći; muškarci u drvenom koritu pljuskali su se i vrteli; deca su htela da im priću, ali ih je u tom stalno ometalo uporno prskanje vodom, što nije mimoišlo ni K.; žena u naslonjači ležala je kao bez života, ne spuštajući pogled čak ni na dete na grudima, već gledajući neodrećeno u visinu.

K. je dugo gledao ovu nepromenljivo lepu, žalosnu sliku, a onda mora da je zaspao, jer kad ga je trgao jedan jak glas, njegova glava je ležala na ra-menu starca pored njega. Muškarci su bili završili kupanje u koritu - u kojem su se sada brčkala deca pod nadzorom plavokose žene - i stajali obučeni ispred njega. Pokaza se da je od njih dvojice onaj dernjavi bradonja bio manje važan. Drugi naime, iste veličine kao bradonja ali sa mnogo kraćom bradom, bio je tih čovek, sporih misli, zdepast, punačak i u licu, pognute glave. „Gospodine zemljomere", reče on, „vi ovde ne možete da ostanete. Izvinite za neljubaznost." - „Nisam ni hteo da ostanem", reče K., „već samo malo da se odmorim, to sam učinio i sad idem". - „Vas svakako čudi nedostatak gostoljubivosti", reče čovek, „ali gostoljubivost nije naš običaj, nama gosti nisu potrebni".

Malo osvežen spavanjem, a i malo prijemčiviji za utiske nego dotad, K. se obradova ovim otvorenim rečima. On se sad kretao slobodnije, zabadao štap ovamo-onamo, približio se ženi u naslonjači, a uo-stalom bio je rastom najveći u sobi.

„Naravno", reče K., „gosti vam nisu potrebni. Ali tu i tamo neko vam je ipak potreban, kao na primer ja, zemljomer". - „Ne znam ja to", reče čovek polako, „pošto su vas zvali, verovatno ste potrebni, ali to je izuzetak, a mi, mi mali ljudi držimo se pravila, to nam ne možete zameriti". - „Ne, ne", uzvrati K., „imam samo da vam budem zahvalan, vama i svima ovde". A onda, neočekivano za sve, K. se bukvalno jednim pokretom okrete i naće se pred ženom u naslonjači. Ona ga je posmatrala umornim plavim očima, jedna svilena prozirna marama padala joj je do polovine čela, odojče je spavalo na njenim grudima. „Ko si ti?" upita je K. Odmahujući rukom - nije bilo jasno da li je to značilo prezir prema K. ili se odnosilo na njen sopstveni odgovor - ona reče: „Jedna devojka iz zamka."

Sve je to trajalo samo jedan trenutak, a K. je već imao zdesna i leva ona dva muškarca, koji su ga, kao da ne postoji drugo sredstvo za sporazumevanje, ćutke svom snagom vukli prema vratima. Starac je video u tome nešto što ga je obradovalo i on je pljeskao rukama. Smejala se i pralja, uz paklenu dreku koju su iznenada digla deca.

Mećutim, K. se brzo naće na ulici, dok su selja-ci s praga kuće motrili na njega. Opet je padao sneg, pa ipak je izgledalo malo svetlije. Bradonja je doviknuo nestrpljivo: „Kuda ćete? Ovuda se ide u zamak, ovuda u selo". K. ne odgovori njemu, ali reče onom drugom koji je pored sve svoje zakopčanosti izgledao pristupačniji: „Ko ste vi? Kome treba da zahvalim što sam bio prihvaćen?" - „Ja sam štavilac koža, Lazeman", glasio je odgovor, „ali da zahvaljujete nemate nikome". - „Dobro", reče K., „možda ćemo se još koji put naći zajedno". - „Ne verujem", uzvrati ovaj. U tom trenutku bradonja uzviknu s uzdignutom rukom: „Dobar dan, Arture! Dobar dan, Jeremijo!" K. se osvrte - ipak u ovom selu ima još ljudi koji se pokazuju na ulici! Putem koji vodi iz zamka dolazila su dva mladića, srednjeg rasta, oba vrlo vitka, u tesnim odelima, vrlo slična jedan drugom čak i u licu. Boja njihovog lica bila je tamnomrka, ali šiljata bradica odudarala je ipak svojom naročitom crnom bojom. S obzirom na ovakvo stanje puteva, oni su išli iznenađujuće brzo, izbacujući u taktu svoje tanke noge. „Kuda ste naumili?" viknu bradonja. Sporazumevati se s njima bilo je moguće samo dovikivanjem, tako su brzo išli a nisu se zaustavljali. „Poslovi!" doviknuše oni kroza smeh. „Gde?" - „U gostionici!" - „I ja idem tamo!" uzviknu K. jače od drugih, osetivši veliku želju da ga ona dvojica povedu. Istina, poznanstvo s njima nije mu se činilo naročito preporučljivo, ali očigledno su dobri i prijatni saputnici. Oni čuše njegove reči, ali ipak samo klimnuše glavom i produžiše.

K. je još stajao u snegu, bez mnogo volje da podigne nogu da bi ona korak dalje ponovo utonula u dubok sneg. Štavilac koža i njegov drug, zadovoljni što su se najzad otresli K., povlačili su se, stalno se osvrćući, polako u kuću, kroz samo malo otvorena vrata, i K. se naće sam sa snegom koji ga je opkoljavao. „To bi bila prilika za malo očajavanje", pomisli on, „kad bih ovde stajao samo slučajno, a ne namerno".

Tada se na kućerku s leve strane otvori jedan majušan prozor. Zatvoren, on je, valjda zbog odbleska snega, izgledao plav, i bio je tako malen da se sada, kad je bio otvoren, u njemu nije moglo da vidi celo lice onog koji je gledao, već samo oči, staračke mrke oči. „On stoji tamo", ču K. kako govori jedan drhtavi ženski glas. „To je zemljomer", reče jedan muški glas. Onda čovek priće prozoru i upita, ne baš neljubazno ali ipak tako kao da mu je stalo da na ulici, pred njegovom kućom, bude sve u redu: „Koga čekate?" - „Čekam sanke koje bi me povezle", reče K. „Ovde nema sanki", odgovori čovek na prozoru, „ovde nema saobraćaja". - „Ali to je ipak put koji vodi u zamak", primeti K. „Pa ipak ovde nema saobraćaja", uzvrati čovek s izvesnom neumoljivošću. Onda obojica zaćutaše. Ali čovek na prozoru se očigledno nešto premišljao, jer je još držao otvoren prozor iz kojeg je kuljao dim. „Rćav put", reče K, da bi mu pomogao. Ali ovaj samo odgovori: „Da, zaista". Mećutim, posle kratke pauze, ipak reče: „Ako hoćete, povešću vas svojim sankama." - „Učinite to, molim vas", reče K. obradovan, „ a koliko tražite za to?" - „Ništa", odgovori čovek. K. se veoma začudi. „Pa vi ste zemljomer i pripadate zamku", objasni čovek. „Kuda hoćete da vas odvezem?" - „U zamak", odgovori K. brzo. „Onda ne vozim", reče čovek bez premišljanja. „Ja pripadam zamku", reče K., ponavljajući reči koje mu je on sam rekao. „Može biti", uzvrati ovaj ostajući pri svome. „Odvezite me onda do gostionice", reče K. „Dobro", pristade čovek, „odmah dolazim sa sankama". Sve to nije ostavljalo utisak neke naročite ljubaznosti, već pre jedne sebične, plašljive i gotovo pedantne želje da se K. ukloni ispred kuće.

Kapija dvorišta se otvori i izićoše jedne male sanke za lak teret, sasvim ravne, bez ikakvog sedi-šta, koje je vukao slabi konjić, a pored njih jedan čovek, poguren, slabačak, gegav, mršava crvena naze-bla lica, koje je izgledalo izuzetno sitno zbog vu-nenog šala čvrsto umotanog oko glave. Čovek je bio očigledno bolestan i izišao je samo da bi odvezao K. Ovaj pomenu nešto o tome, ali čovek samo odmahnu rukom. K. doznade samo toliko da je to kočijaš Geršteker i da je uzeo ove neudobne sanke zato što su baš one stajale spremne, a izvlačenje drugih tra-jalo bi dugo. „Sedajte", reče on i pokaza na zadnji deo sanki. „Sešću pored vas", reče K. „Ja ću hodati", uzvrati Geršteker. „Ali zašto?" upita K. „Hodaću", ponovi Geršteker i dobi takav napad kašlja da se sav tresao i rukama morao da se drži za sanke. K. ne reče ništa više, sede pozadi u sanke, kašljanje se polako stiša i oni krenuše.

Zamak tamo gore već zagonetno zamračen, u koji se K. nadao da dospe još danas, opet se udaljavao.

Ali kao da su hteli da mu prilikom ovog privremenog rastanka pruže još jedan znak, tamo gore odjeknu zvuk zvona, razdragan zvuk zvona koji učini da bar za trenutak srce zadrhta, kao da mu preti - jer u zvuku je bilo i nečeg bolnog - ispunjenje onog za čim je nesigurno težilo. Ali ubrzo zamuče veliko zvono i odmeni ga jedno slabo monotono malo zvono, možda još tamo gore a možda već u selu. Istina, ovo zvonjenje bolje je odgovaralo sporoj vožnji i bed-nom ali neumitnom vozaču.

„Slušaj", uzviknu K. iznenada - već su bili u blizini crkve, do gostionice nije bilo više daleko, K. je već mogao da se osmeli na ponešto - „veoma me čudi kako si smeo da me voziš na sopstvenu odgovornost. Zar smeš to?" Geršteker ne pokloni pažnje tome što K. govori i produži mirno da korača pored konjića. „Hej!" doviknu mu K., napravi grudu od snega koji je ležao na sankama i pogodi njom Gerštekera posred uha. Sada ovaj stade i okrete se. Međutim kad ga K. vide tako izbliza - sanke su otišle još malo napred - tu pogurenu i u izvesnoj meri osakaćenu priliku, to crveno umorno, sitno lice s nekako različitim obrazima, jednim pljosnatim a drugim upalim, usta otvorena na osluškivanje, nekoliko pojedinačnih zuba, on ponovi sa saosećanjem ono što je malo pre rekao sa zajedljivošću: da li Geršteker neće možda biti kažnjen što je njega vozio? „Šta ti hoćeš?" upita Geršteker ne shvativši pitanje, ali i ne sačeka neko dalje razjašnjenje, već podviknu konjiću i oni produžiše.

prevodilac: Predrag Milojević

  • Comments(0)//kafka.mediana.se/#post9