Logor Banjica

Logor Banjica

O blogu

Ne zaboravimo zatočenike logora Banjica. Blog je posvećen žrtvama. Više o logoru Banjica se može naći na sestrinskoj stranici elmundosefarad.wikidot.com

Vasilije Buha

SUDBINEPosted by mathias Wed, June 27, 2012 15:17:19

”… Bojkotom kao sredstvom političke borbe poslužili su se zatočenici u sobi broj tri žigošući Petra Ristića, preciznog mehaničara, člana Mesnog komiteta KPJ za Beograd, koji je Specijalnoj policiji otkrio mnoge beogradske partijske kadrove, među njima Jelenu Ćetković, sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd, i atentatore na policijske agente Đorđa Kosmajca i Obrada Zalada.208 Oštrom bojkotu bili su 1944. godine izloženi Vera Miletić, zatim Dušan Jovanović Žuća, pa i Va-silija Buha. Kod stava prema Vasiliji Buhi došlo je do po-deljenih mišljenja i u sobi broj tri u kojoj je on provodio poslednje dane i u ćelom logoru. Naime, Buha je kao partijski rukovodilac visokog ranga uspeo da nametne svoj autoritet,, da organizuje sprovođenje nekih akcija (kolektivizacija cele sobe, bolje funkcionisanje veza među sobama), čak da rasporedi konkretna zaduženja za izvršenje proboja iz logora, do koga nikad nije došlo. Zbog toga su o njegovoj delatnosti u logorskoj sredini mišljenja do danas ostala podeljena, pa mu jedan deo bivših zatočenika pripisuje unapređenje organizacije....“

Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, Tom II, Beograd, 1989. s.158

„ ... Inicijator planova o prepadu na Vujkovića, Krigera, policijske agente, gestapovce i logorsku stražu, odnosno zamisli o organizovanju ove akcije, punktovima napada i izvršiocima konkretnih zadataka, bio je Vasilije Buha. On je s dosta umešnosti uspeo da uspostavi čvršće veze između pojedinih soba, da realizuje češće kontakte u parionici i kupatilu, da raspodeli konkretna zaduženja, jednom rečju da mnoge ljude svojim autoritetom pokrene i da im ulije nadu u uspeh poduhvata.

Buhine slabosti prilikom saslušanja nisu ostale tajna za dobar deo banjičkih zatočenika. Glasovi o njima prodrli su preko logorskih zidina pre nego što je Buha iza njih smešten. Ipak je uspeo da se nametne, nešto zahvaljujući autoritetu dojučerašnjeg vodećeg partijskog rukovodioca, nešto organizacionim sposobnostima, koje su i u logoru došle do izražaja.

Prvi talas napada trebalo je prema Buhinom planu da potekne iz sobe broj 3, u kojoj se nalazila skupina najtežih političkih krivaca uhapšenih krajem 1943. i pred proleće 1944. godine, dakle baš posle »otkrića« do kojih je Specijalna policija došla prilikom istrage nad Verom Miletić i Vasilijem Buhom. Zato može zazvučati paradoksalno što je Buha uspeo da privoli najpre »trinaesticu« a kasnije i dobar deo logora da pod njegovim vodstvom pokrenu akciju. Doduše, naišao je na snažan otpor najpre među ljudima koji su bili najneposredniji svedoci njegove izdaje, zatim među zatočenicima, čiji nosioci su se rukovodili drugim motivima. Među njima su bili najodlučniji Mita Alimpijević i Mihailo Mika Blagojević »Prskalo«.

Mita Alimpijević, rodom iz okoline Kragujevca, bio je pre Obznane izabran za poslanika na listi Komunističke partije. Njega je zbog političke aktivnosti, koju je tadašnji režim ocenio kao opasnu za poredak, hapsio pre rata Svetozar Vuj-ković, tada još manje poznati policijski agent. Naišao je na tvrd orah. To su zatočenici Banjičkog logora zaključili po dijalogu između Vujkovića i Alimpijevića neposredno posle Alem-pijevićevog dolaska u logor.

Čim je saznao da se u sobi broj 13 nalazi čika Mita, Vujković je pohitao da ga zaspe svojom opakom žuči. Pitao ga je uz zloban osmeh: »Gde je taj matori komunistički kurjak, koji je mene jurio oko kuće?« A čika Mita mu je mirno odvratio: »Evo me, stari neprijatelju!« Zapenušen od besa, Vuj-ković mu je zapretio kroz stisnute usne da neće iz logora izneti svoje kosti.248

O Mihailu Blagojeviću i njegovom požrtvovanju na uspostavljanju logorskih veza već je bilo dosta reči. Obojica su, dakle, svaki na svoj način bili hrabri borci. Ipak prvobitnu zamisao o proboju nisu prihvatili, a kada su je kasnije pod pritiskom većine prihvatili, nisu to učinili laka srca. Njihovo reagovanje moglo bi se svesti na jedan od karakterističnih sindroma banjičkih zatočenika: ko će odgovarati pred Partijom ako zbog nepromišljenog prepada stradaju mnogi drugovi i ako kasnijim policijskim terorom budu pogođene njihove porodice. Mita Alempijević je, osim toga, bio uveren da za jednu tako široko zamišljenu akciju mora da se obezbedi spolj-nja podrška. Po njegovom mišljenju, akcija bi bila manje avanturistička ako bi se obezbedila oružana pomoć beogradskih ilegalaca. Tada se nikome ne bi moglo prebaciti da šalje uludo ljude u pogibiju.

Buhin odgovor je bio karakterističan: on dobro zna kakva je linija Partije; komunisti se mogu osloniti na njegovo iskustvo; spreman je da pred Partijom odgovara za izvršenje prepada.

Plan prepada bio je razrađen do sitnica. Bivši partizani, vični u baratanju oružjem, dobili su zadatak da oružje preoteto od stražara odmah upotrebe za nastavak akcije. Milomiru Mićiću, čije sećanje služi za potku ove priče, naloženo je, na primer, da otme mašingever i da drži pod vatrom prozore na stražarnicama. Bilo je predviđeno da se najpre oslobodi »trojka«, zatim da se upadne u sobu nemačkih stražara i da se pokupi njihovo oružje. Dok je jedna grupa otključavala ostale logorske sobe, gde su čekale spremne desetine novih boraca, druga grupa bi jurnula na kapiju i silom je otvorila. Napad bi se izveo za vreme šetlje. Precizirali su dan, sat i mesto početka akcije. Uzvikom »sloboda« Buha bi dao znak za početak prepada.

Šta se desilo na dan prepada? Šta je, zarapo, nameravao Buha? Istina će verovatno ostati zatrpana s Buhom u masovnoj grobnici. Dalji tok događaja daje mogućnosti za mnoge pretpostavke. Onog dana kada je akcija trebalo da se izvede ključari su izveli zatočenike na sasvim drugo mesto u šetnju. Da li je to bio njihov slučajan potez? Bilo kako bilo znak za početak prepada Buha nije dao, a već sledećeg dana došlo je do razmeštaja zatočenika iz sobe broj 3 u druge sobe. Tako je plan proboja propao.

Delokrug političkog rada bio je, dakle, višestruk. Njegove komponente su delatnost logorskih kružoka, povezivanje s drugim sobama i sa spoljnjim svetom, sistem unutrašnjeg obaveštavanja, samopomoć, obračun sa četničkom opstrukcijom i s konfidentima, bojkot moralno pokleklih lica i negovanje uspomena na ona koja su se isticala hrabrošću i požrtvovanjem. ...“ Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, Tom II, Beograd, 1989. s. 176-178

  • Comments(0)//logorbanjica.mediana.se/#post14